Biosfera 2 – Kako su ljudi proveli 2 godine u potpunoj izolaciji

1987. godine usred pustinje Sonora, u državi Arizona, započeo je ogroman građevinski proces. 4 godine kasnije, kada je izgradnja bila završena, pojavile su se ogromne futurističke zgrade od stakla i metala. Građene su tako da vazduh ne ulazi u zgrade ili izlazi van zgrada. To im je omogućilo da oponašaju uslove slične drugim planetama, gde ljudi ne mogu živeti napolju.

I zgrade i projekat su dobili naziv Biosfera 2. Ove futurističke zgrade trebalo je da budu drugi samoregulišući sistem posle Zemlje (sama planeta je Biosfera 1). Osnovni sistemi bili su pod zemljom. Bilo je cevi sa vodom za grejanje i piće, a postojala su i džinovska „pluća“ koja su morala nadoknaditi kompresiju i manjak vazduha prilikom zagrevanja tokom dana, ili hlađenja tokom noći. Pored toga, da bi se sprečilo bilo kakvo prodiranje spoljašnjih uticaja (osim sunčeve svetlosti), sve zgrade su bile izolovane posebno izrađenim listovima od debelog metala koji su težili oko 50 tona.

Unutra je zgrada podeljena u 7 oblasti pod nazivom biomi. Svaka od njih imala je različite uslove koji su prisutni na Zemlji, a postojala su dva antropogena bioma, od kojih je jedan obuhvatao ljudsko stanište, a drugi poljoprivredni sistem za uzgoj hrane.

26. septembra 1991. godine grupa od 4 muškarca i 4 žene ušla je u Biosferu 2. Dr Roj Valford, koji je bio jedan od učesnika misije, kreirao je ishranu koja je bila na biljnoj osnovi 83%. Zanimljivo je da je ishrana koja se sastojala uglavnom od batata imala vrlo interesantan uticaj na učesnike: jedna od njih, Džejn Pointer, razvila je narandžastu kožu.

Ali izolacija nije bila tako zdrava za životinje i biljke. Većina kičmenjaka odvedenih u Biosferu 2 uginula je krajem prve godine eksperimenta. A neke vrste, naprotiv, su se zaista sjajno razvijale: bubašvabe, na primer, razmnožavale su se vrlo brzo i igrale su ulogu insekata koji su trebali da oprašuju biljke (jer su insekti koji su ranije igrali ovu ulogu uginuli). To se, zapravo, u prirodi ne događa. Pored toga, paraziti koji su bili stalna pretnja usevima takođe su se brzo razmnožavali.

Najveći problem učesnika (osim što su stalno bili gladni, jer nisu dobijali dovoljno kalorija iz biljne hrane, iako su im zdravstveni parametri bili u redu) bio je nedostatak kiseonika. To je negativno uticalo na zdravlje nekih učesnika: brže su se umarali, a dr Roj Valford, koji je već imao oko 70 godina, imao je pad mentalne oštrine. Zbog toga su rukovodioci projekta spolja odlučili da potajno dodaju više kiseonika u kupolu.

1992. godine tokom potpunog pomračenja koje je trajalo oko 30 minuta biosferci su osetili najveći nedostatak kiseonika. Ovaj prirodni fenomen nije imao uticaja na druge ljude izvan kupole, ali članovi misije su to zaista osetili: jer je atmosfera ispod kupole bila 19 milijardi puta manja od one na Zemlji i biljke su prestale da proizvode kiseonik dok nije bilo sunčeve svetlosti, tako da je nivo CO2 u izolovanom području brzo i dramatično porastao.

26. septembra 1993. godine otvorila su se vrata kupole i biosferci su napustili izolaciju. Do tog trenutka, društvo je već imalo negativno mišljenje o svemu što se događalo pod kupolom - ljudi su mislili da eksperiment nema nikakve veze sa naukom i činjenica da je dodat kiseonik stvari ne čini ništa boljim. Misija se smatrala neuspehom zbog problema sa kiseonikom, parazita i teških situacija među ljudima.
Danas zgrade pripadaju Univerzitetu u Arizoni koji ih koristi za sprovođenje različitih eksperimenata vezanih za biologiju i ekologiju. Pored toga, ima i puno turista koji mogu videti i reči koje je jedan od članova misije napisao: „Tek ovde smo konačno shvatili koliko smo zavisni od okoline. Ako nema drveća, nećemo imati šta da dišemo, a ako je voda kontaminirana, nećemo imati šta da pijemo. "