Sonet 18 je zasigurno jedan od najlepših Šekspirovih soneta. Važna tema ovog soneta (kao što je važna tema tokom većeg dela ove zbirke) je moć govornikove pesme da prkosi vremenu i da traje večno. „Leto večno“ voljene osobe neće izbledeti upravo zato što je živi u sonetu: „ Dokle je daha i dok oko plovi; Ti ćeš živeti i moji stihovi “, su stihovi koji nam govore o velikoj moći pesme koja će generacijama, bezvremeno prenositi lepotu voljene osobe sa kolena na koleno.

U nastavku teksta možete pročitati Sonet 18 na srpskom i engleskom jeziku:

Prepevala Jelisaveta Milojević

Da kažem da si ko letnji dan rajski?
Tvoja je čednost i lepota veća.
Vetar strese ljupki pupoljak majski
A letnjega dana brzo se ne seća.
Neba zlatnog lik često se zamuti,
Neba oko preblješti, lepota razodene.
Lepota od lepote ponekad odstupi
Zbog slučaja ili vremena mene.
Tvoje je leto večno – nikad tren.
Lepota tvoja neće se razneti.
Niti se smrt hvaliti da si njena sen
Kad stih, sa tobom, u večnost poleti.
Dokle je daha i dok oko plovi
Ti ćeš živeti i moji stihovi.

Sonnet 18

Shall I compare thee to a summer’s day_
Thou art more lovely and more temperate:
Rough winds do shake the darling buds of May,
And summer’s lease hath all too short a date.
Sometime too hot the eye of heaven sines,
And often is his gold complexion dimm’d;
And every fair from fair sometime declines,
By chance, or nature’s changing course, untrimm’d;
But thy eternal summer shall not fade,
Not lose possession of that fair thou ow’st;
Nor shall Death brag thou wander’st in his shade,
When in eternal lines to time thou grow’st;
So long as men can breathe, or eyes can see,
So long lives this, and this gives life to thee.